Granice - Treči Čin

Kada govorimo o granicama, često nam prvo na pamet dolazi narušavanje granica prevelikom kontrolom. U sećanje nam može doći mama koja nas tera da jedemo spanać i ne da da ustanemo od stola dok sve ne pojedemo; učiteljica koja nas izbacuje sa časa; deca koja nam se rugaju ili jači dečak koji nas čupa za kosu ili otima loptu na ulici. Postoji prisustvo i sila koja se nameće i narušava granice tako što nas fizički, emotivno ili verbalno satera u ćošak.

No, da li ste ikad razmišljali kako nedostatak prisustva nekog značajnog u vreme odrastanja može da utiče na naše granice i naruši ih? Da, postoji i ona druga strana novčića - kada se sila nametne kroz odsustvo i nedostupnost.Ovakva situacija ima takođe dubok uticaj na granice formirajućeg ljudskog bića. Pored toga što nam takvo ponašanje šalje poruku da nismo važni, pa se i samopouzdanje ruinira, granice ne mogu da se definišu - na neki način ostaju neiscrtane i oslabljene. Jer da bismo osetili sebe potreban nam je taj neko drugi. Kada dete može da ide od jednog roditelja do drugog, između njih, kako u igri tako i u ostalim okolnostima života i odrastanja, ono prirodno oseti granicu, mesto gde stiže bilo na jednoj ili drugoj strani - i to daje osećaj i definiciju sebe. Kada ne odrastamo sa oba roditelja, ta dinamika se ne oformi, a naš osećaj sebe i granica ostane nedefinisan i zbunjujući. Jedan deo nas bude tu, a drugi postane izmešten, istegnut u beskonačnu žudnju za tim nekim drugim koga ne možemo nikako da nagovorimo da bude sa nama. Ovakav scenario može da bude osnova preterane zavisnosti (codependence) u partnerskim odnosima kasnije u životu. Jer kad jednom uspemo, u moru te praznine, da se dotaknemo sa nekim, bilo da je to zdrav ili nezdrav kontakt, ne puštamo ga ni za šta na ovom svetu. Tada često znamo da ponovo prekršimo svoju granicu po cenu kontakta. No, to je duga priča za neki drugi esej.

Previše korigovano dete, rigidna karakterna struktura, kao da je odrastalo u ambivalentnoj mešavini prevelike kontrole i odsustva koje se nametne ako se ne ispuni volja kontrolora. Sve što dete jeste - nemirno, živo, bučno u ovakvom okruženju moralo je da se iskontroliše, da se utihne do onog nivoa koje je samo okruženje moglo da toleriše. Ono što hoću da kažem je da su naši staratelji utišali svoj eros, svoju životnu silu, prigušili je, iz raznoraznih razloga, i da je živost drugih morala da se dovede pod kontrolu. To pravilo je nekad verbalizovano, a nekad ne - bivalo bi suspendovano u vazduhu i podrazumevalo se - nepisano i neizrečeno.
Ovakva atmosfera je tvrda i stvara ljušturu oko čoveka, naročito u predelu grla i pete čakre. Spontanost nije dozvoljena, a uz put se za nju prikači i pretnja, pa ona postane i opasna. Jer spontanost je nepredvidiva, daje draž životu, daje uzbuđenje. Ali to nije bilo dobrodošlo, već samo ono što je isplanirano, poznato, organizovano. Fleksibilnost se gubi, čovek polako suši. Anksioznost raste jer ne znamo na šta možemo naići oko sebe, da li će naše ponašanje biti prihvaćeno ili osuđeno. Zato ostajemo u rigidnoj čauri koja nas štiti od teskobe i potencijalne greške. S toga ova struktura ostavlja drugima da izdefinišu granice, kaže joj korake koje ona treba da sledi da ne prouzrokuje uznemirenje u kući i da izbegne narušavanje tuđih granica, koje su takođe rigidne. Kao što verovatno osećate, ovde nema puno toka i osećanja, nema puno oscilacija. Postoji tvrda distanca. Sve je ravno i tako je najbolje i da ostane. U slučaju da se suprotstavimo nepisanim zakonima, ili onim izgovorenim, dobijamo kaznu što je često potpuno ignorisanje našeg postojanja i tretman ćutanja.

U ovakvoj strukturi čovek izgubi kontakt sa svojom istinom, sa svojim jezgrom i onim sto zaista jeste. Preselimo se u masku, u periferiju i marljivo izvršavamo zadatke na kilometarskoj listi.
Kada drvo nema fleksibilnost, najčešće se lomi pod naletom vetra i uragana. A sumnja u sebe i svoju adekvatnost počinje da slama ovu rigidnost uz povećanu dozu anksioznosti, jer jednostavno nismo sigurni…. Da bi se teskoba držala pod kontrolom, ponovo pribegavamo rigidnim pravilima i granicama. I tako sve u krug.

Naravoučenije

Kroz ove naše eseje na temu granica provlače se slične teme, kroz sve karakterne strukture. Pa da rezimiramo:

• osećaj sebe je neophodan da bi se izdefinisale granice
• potrebe su značajan faktor koji utiče na formiranje granica
• unutrašnje granice između aspekata naše sopstvene ličnosti ogledaju se u našim granicama koje formiramo u odnosu sa drugim ljudima i svetom uopšte
• naš odbrambeni sistem u mnogome postavlja naše granice i njihovu dinamiku
• taj odbrambeni sistem, ili karakterna struktura, izgrađen je sa svrhom da zaštiti ranu ili povredu koja je stvorena u vrlo ranim danima razvoja ljudskog bića (prenatalno pa sve do adolescencije)
• pošto su takve granice formirane u skladu sa bolom koji nosimo, često nisu od velike dobrobiti za kreativni proces i život za kojim žudimo
• redefinisanje granica nakon oslovljavanja bola koji nosimo u sebi od povređivanja je neophodno, ako imamo za cilj da uspostavimo koliko toliko zdrave odnose u svom životu
• granice su krajnji proizvod, spoljašnja manifestacija, odnosa prema samom sebi

Potencijalna rešenja i poseldice povlačenja granica

Postoji nekoliko bitnih vrednosti, ili faktora, koji su neophodni za uspostavljanje zdravih granica.

Jedno od njih jeste poštovanje. Kada postoji poštovanje za ljudski život (što u našem današnjem svetu erodira velikom brzinom), postoji i interesovanje za individuu i njene potrebe, kao i uvažavanju njenih odluka i volje. Poštovanje ka drugome teško da će postojati ako nemamo poštovanje prema životu koji živi u nama. Kao i obično, rad počinje iznutra.

Kada postoji poštovanje prema drugoj osobi, a opet različite navike i razmišljanja, različite vrednosti, komunikacija je sledeći neizostavni deo postavljanja granica. Nijedno ljudsko biće nije rodjeno da bi provelo život u odgonetanju mene - moje je da iskomuniciram šta mi smeta, šta je prihvatljivo, a šta ne. Ponovo se vraćamo na sebe - ako nismo u stanju da tako nešto uradimo, ne možemo kriviti druge zašto se ponašaju prema nama tako kako se ponašaju. Sve duše koje sretnemo na ovom našem zemaljskom putu su naši učitelji - ne samo oni duhovni u ljubavi i svetlosti, već i oni koji su nas možda najgore povredili. Oni nas nemilosrdno podsećaju zašto smo ovde i ne daju nam da zaboravimo neki zadatak, možda i najvažniji, koji smo došli da ovde obavimo, a to je često osvešćenje nekog dela sebe (od nebitnog ka vrednom, od neprihvaćenog ka voljenom). Sve to započinje promenom odnosa prema sebi. Koliko možemo da čujemo delove sebe i razne unutrašnje potrebe, toliko ćemo tu sposobnost moći da prenesemo u spoljašnji svet i čujemo i vidimo drugog, poštujemo njegove granice, kao i svoje.

Iskrenost, otvorenost, ranjivost, senzitivnost …sve ove osobine doprinose jasnim i fleksibilnim granicama, no nije ih uvek lako primeniti u praksi. Nekada su ljudi, kad smo pokazali ovakve kvalitete, iskoristili i priliku, pa i nas same. I ponovo se vraćamo na dubok rad na sebi - iskrenost prema sebi, senzitivnost prema sopstvenim potrebama.

Dešava se da i kada skupimo snage da se zauzmemo za sebe, za svoje granice i istinu, ne osećamo se uvek dobro sami sa sobom. Sumnjamo u sebe, da li smo nešto pogrešno uradili ili rekli, da li je posledica po drugog velika, da li , da li….svede se ponovo na ono “nešto nije u redu sa mnom. Bolje da ćutim.”

A nekada, ako i ispoljimo svoju potrebu za promenom stava i granica, druga strana ne reaguje i ne čuje nas.  Zapravo nema nameru da menja i pomera svoj stav i granice. Tada je trenutak za naše preispitivanje i voljnost da nešto i nekog, možda, pustimo. Tu je teška dilema unutar nas : ja ili taj neko drugi? I još je teža kad se radi o nekome ko je veoma blizak.

Može se desiti da druga strana odreaguje na nas kao da smo mi zapravo predatori, a ne žrtve nekog konflikta. To ponovo navodi vodu da nešto nije u redu sa mnom, da sam možda pogrešila. Potrebna nam je tada pomoć terapeuta ili dobrih prijatelja da se vratimo u čistotu svoje namere i postupka.

I naposletku, budimo spremni na gubitke kada postavljamo granice. Nekada to nekim ljudima neće odgovarati. I to je tako kako je. Nikog ne možemo prisiliti na odnos i blizinu. Svi smo na različitim mestima na životnoj mapi razvoja i svesnosti. Neki ljudi će prekinuti odnos sa nama i otići jer jednostavno nove granice koje povlačimo njima ne odgovaraju. Budimo spremni da pustimo, ožalimo, ali isto tako da ojačamo u poštovanju samih sebe.

Na kraju, možemo reći da su granice odraz naše svesnosti, odnosa prema sebi i svojoj duši. Ne mogu da se ne setim Barbare Brenan na jednom od predavanja kada je rekla: Na početku edukacije u ovoj školi učili smo vas granicama i uzemljenju, a sada, na nivou jezgra, i pri kraju edukacije, kažemo vam da granice ne postoje i da se uzemljite u svoje jezgro.

Kako god da okrenemo, lična transformacija nam ne gine.
Nek nas na ovom putu prati razumevanje, saosećanje, mir i prihvatanje.