Prošla godina kao da se prelila u ovu novu, 2017. Plodovi raznih izbora, kako ličnih tako i kolektivnih, sazrevaju i manifestuju se sad u januaru. Tako da baš ovi dani ne izgledaju, bar meni, kao neki početak, već više kao kraj krajeva.
Razmišljam o mom komšiji koji je pre par nedelja napustio telo nakon relativno kratke bolesti…kancer. Razmišljam i o drugoj komšinici koja je započela borbu sa kancerom, stanuje odmah do stana komšije koji je otišao u večna lovišta. I pitam se šta se dešava, zašto ta epidemija kancera, odakle sve to izvire, šta mi to ljudska bića toliko radimo pogrešno, ili uopšte ne radimo ili čak previše radimo da nas takva pomahnitala bolest spopadne?
U tom trenutku pomislih: Taj isti odbrambeni sistem koji nam je pomogao da preživimo traume i neprijatna iskustva iz detinjstva, na kraju nas ubije.
Kao deca zaista nemamo drugog izbora nego da ulubimo sopstvenu svesnost i energiju da bismo preživeli impakte iz okruženja. I to nam je što nam je u tom periodu. I pored te havarije koje preživimo, mala, zelena klica našeg života nastavi da klija. No kako vreme prolazi, ta karoserija sve više rdja i trune, i mi zajedno sa njom.
Moj komšija Juan je bio rodom iz Dominikanske Republike. Ovde je živeo sam, u jednoj garsonjeri, i prodajući knjige po školama izdržavao sebe i slao novac svojim ćerkama u Dominikanu. Bio je jako usamljen, ali i odlučan da u tome istraje. Insistirao je na izolaciji, čak i od sopstvene dece, da bi toj istoj deci pomogao. Paradoks…a većina nas ljudi živi život paradoksa.
U isto vreme shvatih kako je kancer bolest izolacije. Ako na fiziološkom planu pogledamo u ono što se dešava u organizmu, videćemo upravo to - nedostatak komunikacije i izolaciju. Kancerogene ćelije su izgubile kontakt sa ostalim ćelijama u telu. Kada mozak pošalje negativan feedback i kaže: “Sada vas je dovoljno, prestanite sa razmnožavanjem”, grupa ćelija pobunjenika ne čuje ovu informaciju. Nastavljaju dalje da se množe i šire i tako unesu haos u ceo organizam. Sve krene da se dešava van kontrole. I tu se javlja osećaj nemoći i straha pred nekontrolisanim demonom, koji je, verovali ili ne, sačinjen od nas samih, od naših sopstvenih ćelija. Tako uistinu nemamo više gde da bežimo, već nam preostaje da sretnemo svoj isključeni i izolovani deo.
A izgleda kao da su te maligne ćelije pokrenute mržnjom prema sebi - počnemo da mrzimo i uništavamo sebe jer eto, nismo ni vredni, ni sposobni da dozovemo kontakt, pažnju i ljubav. I tako, iz očaja u dublji očaj i u crnu rupu.
Slično se desilo sa nekima od nas u ranom detinjstvu. Kontakt u porodici je bio neprijatan, često nasilan i uterivao je strah u kosti. Deo naše svesnosti je morao da se otcepi (soul loss) jer celi ne bismo preživeli intenzitet dogadjaja. I ne govorim samo o fizičkom nasilju: napuštenost, nedostatak kontakta, podrške, prisustva. Naučili smo rano da se sklonimo od takvog okruženja, ako nismo mogli fizički, ono bar psihički i energetski. I u užim i u širim porodicama nekih od nas vlada izolacija…jednostavno nema kontakta, nema komunikacije. Sretnemo se po grobljima, kad je neka sahrana.
Mikrokosmos našeg tela, načina na koji se ponašaju ćelije, oslikava naš makrokosmos, i odnos celog organizma sa okruženjem. Verujte, nikad nećemo pogrešiti u otkrivanju uzroka našeg stanja ako napravimo paralelu izmedju unutrašnjeg i spoljašnjeg. Jer, u suštini, to je jedno te isto.
I tako se moj drugar sa prvog sprata, Juan, nikada ne vrati, čak i kad je to fizički mogao, u Dominikanu da vidi svoje ćerke koje su mu toliko nedostajale. Pokori ga odbrambeni mehanizam koji uvek nadje sjajne razloge da insistira i opravda svoje delovanje.
Drago mi je da sam bila bar od neke pomoći jednoj usamljenoj duši, kroz energetski rad. Poslednji put kada sam ga posetila u bolnici držao me je za ruku svih sat vremena dok sam bila kraj njega. Već se u to vreme osećalo prisustvo članova porodice koji su prešli na drugu stranu. Tu je bila baka koja ga je jako volela, a sam mi je rekao da oseća prisustvo oca koji ga svako tolko mazi po nogama, kao kad je bio dete. Kao da je njegova ruka u mojoj napravila sidro u ovom svetu da bi počeo da gradi most ka svojima sa one strane duge.
Pitam se gde sam ja u svemu ovome.
Osećam tugu, pomalo nepomirenost sa činjenicom da je smrt neizbežna, ali isto tako osecam i nadu. Ovaj rad na sebi je, dragi moji, od neprocenljive vrednosti. Ne znači da ćemo postati besmrtni tako što prolazimo kroz sve procese kroz koje prolazimo. Ali definitivno menjamo sopstveni život, crtamo mape koje nisu ni u natalnoj ni u solarnoj karti. Stvaramo novu realnost. I definitivno se bavimo najefikasnijim oblikom preventativne medicine. Mi se susrećemo sa svim ovim stvarima pre nego što nam iscuri i poslednje zrno peska iz peščanog sata.
Povezanost sa sobom, a onda i sa drugim živim bićima i okruženjem, je čini mi se, najefikasniji lek protiv mnogih bolesti današnjice. A tu dozu svesno možemo da damo sebi na dnevnoj bazi.
Bar toliko zaslužujemo. Iz ljubavi prema sebi.
I srećni novi počeci, koji ove godine nešto kasnije otpočinju.
Sa ljubavlju,
Katarina
p.s. Sva opažanja i razmišljanja su moja lična. Nije mi namera da nametnem još jednu new age dijagnozu na temu bolesti. Nadam se da će ovo svakog inspirisati da zaroni dublje u sebe i istraži sopstvenu izolaciju, jer svako je ima, u manjoj ili većoj dozi. I naravno, svako stanje i bolest su visešlojni i mnogo kompleksniji nego što ovaj blog može da obuhvati.
Dodaj komentar