Ljubav i Osuda

Ispod buke i rasejanosti koja sve više ispunjava naše okruženje, postoji tiho mesto unutar svakog bića, koje nas, kroz reku ljubavi, može povezati sa realnošću koja je mnogo šira nego li ova u kojoj provodimo većinu vremena.

U toj realnosti, koja izgleda mnogo stvarnije nego naša svakodnevna realnost na koju smo navikli, postoji dobroćudno prisustvo, jedinstvo, ljubav, mekoća, razumevanje i saosećanje.

U ovom mestu unutar sebe možeš naučiti mnogo stvari, dobiti vredne uvide i osetiti pripadanje. To je jedno bezbedno mesto i često se pitam kako sam mogla da ga zaboravim, kako sam mogla da ga “napustim”.

A opet, još uvek smo unutar tog mesta, i zapravo ga nikad nismo napustili.

Zašto ga zaboravljamo?

Dok smo još uvek u duhovnom svetu, naša buduća inkarnacija se planira i razne stvari se uzimaju u obzir pre nego li dospemo u fizički oblik: žudnja duše za određenim iskustvima, namera da se inkarnira, karma, lični rast kao i dar koji duša želi da podeli sa čovečanstvom. Mnoga duhovna bića, utelovljena i neutelovljena, prate nas na ovom putovanju.
Nikada nismo sami.

Međutim, nije baš da se tako uvek i osećamo.

Iskustvo povređivanja u ranom detinjstvu ima duboki uticaj na život ljudskog bića. Naša svesnost počinje još tada da se struktuira oko povrede u obliku odbrambenog sistema, sa ciljem da nas zaštiti od sličnog povređivanja i bola koji mogu da se dese. Ovaj meki bol otvrdne neverovatnom kombinacijom odbrambenih mehanizama u kojima provodimo većinu našeg života, i to duboko upleteni. Naš identitet, realnost, život, posao, dostignuća - sve može biti zasnovano, u velikoj meri, na bolu i strahu koji nosimo duboko u sebi. Možemo jesti zdravo, vežbati, meditirati, biti primerni građani, sve iz straha od bolesti, staha od ovog sveta - a ne iz ljubavi prema sebi i drugima.

I tako zaboravimo…

Ali šta je to što tako nepogrešivo održava ovaj odbrambeni mehanizam na svom mestu, tako dugo vremena i sa takvom preciznošću? Da bi ranjena svesnost bila “zaštićena” i odvojena od reke života, potreban je jedan sastojak koji nam često promakne, a bez njega dualnost ne može da postoji.
To je osuda.

Da bismo održali rascep i zaštitu ranjenog dela sebe, mi često osuđujemo onog koji nas je povredio. I ne samo tu jednu osobu, već i celu grupu ljudi, porodičnu stranu iz koje potiče ta osoba, oblast, zemlju, naciju, pol, religiju… to sve može da dobije ogromne i međunarodne razmere. Može da dovede do rata, kada dovoljno ljudi oformi grupu i kolektivnu osudu koja preraste u sistem uverenja. Možemo se identifikovati sa tom osudom , ili sa tim zaključcima, možemo napasti i ubiti zarad njih, u nekim ekstremnim situacijama.

Osuđivanje zaustavlja tok ljubavi.  

Osuda razdvaja. Ona klasifikuje našu sopstvenu svesnost, kolektivnu svest kao i sav život na planeti. Kada osuđujemo jednu osobu ili grupu, mi zapravo kažemo: “Oni ne zaslužuju ljubav.” Samo zato što se oblače na određen način, samo zato što govore tim i tim jezikom, samo zato što su iz te zemlje… samo zato, bolje je za mene da ostanem na odstojanju. Bolje je za mene, za moju sigurnost i mir, da ostanem sama, da ostanem razdvojena.”

Nedavno sam uvidela, za vreme mojih meditacija, da postoji reka ljubavi kojoj svi pripadamo - zapravo mi smo reka ljubavi. U tom polju ljubavi postoji dobroćudno prisustvo koje prihvata i koje me ne osuđuje, koje me ne kritikuje zbog mojih pogleda na svet, mojih stavova, mojih braon očiju i ženskog tela. Prihvata me i nastavlja da me uključuje sve više i više u svoju neograničenu bezuslovnu ljubav. Ili, bolje rečeno, već sam uključena, kao što si i ti. Jedina razlika je u tome što sada mogu da otpustim neke od svojih samo-osuđivanja i da dozvolim da pripadam.

Vreme je da dozvolimo svesni preobražaj koncepcija, uverenja i energija, naročito onih starih, istrošenih, koji su posledica povreda u nekom vremenu i prostoru. Vreme je da prestanemo da ih se tako grčevito držimo, jer oni ne pospešuju, već koče i guše život u nama.

Vreme je da ponovo uronimo sve delove sebe u reku ljubavi i pustimo je da nas odvede u okean gde pripadamo i gde svi zaslužujemo ljubav… eto, samo zato što jesmo.

* Meditacija koja sledi je kreirana sa ciljem da se obrati svesno pažnja na osudjivanje koje se automatski dešava na dnevnoj bazi - da se ista, u kombinaciji sa ličnim radom,  dezaktiviraju i transmutiraju.

Tehnika disanja koja je korišćena u ovoj meditaciji je preuzeta/naučena od Barbare Brennan. Ona objašnjava kako se tehnika izvodi u svojoj knjizi Ruke koje Leče.

"Duboko udahni kroz nos.Prvo, ispuni vazduhom donji stomak, potom srednji grudni, a onda i gornji grudni koš. Sada otvori usta koliko god možeš. Postavi zadnji deo jezika, na zadnji deo grla i drži grlo na takav način da je protok vazduha moguć samo ako zagrebe gornji, pozadinski deo grla, pored resice.Pokušaj da bude parajući što dalje može. Parajuči zvuk treba da bune fin, ne grub. Ne zabacuj glavu u nazad. Drži je tačno iznad kičme. Polako, dozvoli vazduhu da izadje iz tvog tela - prvo donji stomak, zatim srednji, pa potom gornji deo grudnog koša. Pusti sav vazduh da izadje. Udahni i opusti se. Ponovi parajući dah.

Brennan, 1988. Ruke koje Leče, s.183.