Promena u Mirovanju

 

J.R.R.Tolkien

 

 

Tamno sivi, teški i gusti oblaci se polako nadvijaju iznad mene. Ležeći na pesku posmatram pticu, visoko na nebu, kako svojim krilima lagano dodiruje oblake. Izgleda kao da klizi po nebu, prvo u krugovima, a potom krivudavo krstareći kreće se dalje ka svom cilju. Pitam se da li uopšte zna kuda leti, pitam se da li je to uopšte važno ptici u ovom trenutku. Ne izgleda izgubljeno - izgleda visoko i slobodno.

 

Svaki put kad ptica poleti, postoji nešto što je pokreće iznutra. Pitam se da li ima plan, ideju, ili je jednostavno prisutna sadašnjem trenutku, prisutna svojoj potrebi da jede, leti i bude u kontaktu sa drugom pticom.

 

Već sledećeg trenutka razmišljam o svom životu, o njegovoj strukturi, zahtevima (mnogi od njih samo-nametnuti), očekivanjima (mojim sopstvenim kao i očekivanjima drugih ljudi), nadama, željama, nesigurnostima. Osećam da usporavam, kao i ovi oblaci puni vode, a istovremeno osećam i slobodnu pticu u sebi. Kako biti prisutan i držati, naizgled paradoksalne stvari: u jednoj ruci potrebu za usporavanjem i mirovanjem, a u drugoj potrebu za kretanjem? Kako biti i raditi u isto vreme? Možda je biti i raditi zapravo ISTA stvar. Kada imamo osećaj sebe, osećaj ko smo, prirodno tečemo ka aktivnosti koja potvrdjuje i opisuje ono što jesmo. Prirodno radimo ono što jesmo.

 

Kada zapravo živimo u sadašnjem trenutku, nemamo potrebu da znamo šta je sledeće. Taj sadašnji trenutak nas vodi u sledeći, sledeći u sledeći i tako reka života teče.

 

Ali ne lezi vraže, mi ljudska bića smo razvili jednu čudnu osobinu: moramo da znamo. Moramo da znamo, moramo da razumemo, moramo da posedujemo, moramo da budemo sigurni. Uvrežili smo se u nama poznatu strukturu, gde je sve znano, gde sve ima svoj ustaljeni ritam i rutinu. Ako se iole nešto desi drugačije, i krene nekim novim pravcem, strah ispliva na površinu, i često nas čak preplavi donoseći sa sobom te neugodne senzacije u telu. Naša uobičajena reakcija je da automatski hvatamo to nešto ili nekog ko nam naizgled ispada iz ruku.

 

I držimo, i držimo i držimo….čvrsto, dok simptomi u našim telima, umovima i emocijama postaju sve glasniji. Na početku te simptome negiramo, očajnički pokušavajući da ih izbrišemo tako što se pretvaramo da ne postoje. No postoji i druga opcija: usporavanje i radoznalost.

 

Pauziranje je interesantan fenomen. Toliko toga je sadržano u pauzi. Pauziranje na dnevnoj bazi: da duboko udahnemo, da povratimo tlo pod nogama, da se centriramo, da osetimo sebe, da obratimo pažnju na to što se zaista dešava u nama umesto da samo odreagujemo na život (na situacije i ljude). Isto tako nam je potrebna šira i veća pauza u već uspostavljenoj strukturi. Potreban nam je prostor (za one koji dolaze na naše radionice, ovo je peta čakra u akciji). 

 

Ako ne primenjujemo ono što procesiramo, učimo ili predajemo, nema od svega toga puno vajde. A u realnom životu, za to je potrebna hrabrost.

 

Predavanje je neminovno. Jednom kad krenemo ovim putem budjenja i osvešćivanja, nema povratka. Na ovom putu ćemo se svakodnevno susretati sa gubitkom: gubitkom starog sebe, gubitkom svojih starih navika, gubitkom poznatih struktura. Pre neki dan moja terapeutkinja je izgovorila jako interesantnu stvar: Reći Da, a da pre toga nismo rekli Ne, nema puno smisla. Prvo moramo reći Ne nečemu, kako bismo rekli Da nečem drugom.

 

Na početku imamo stotine niti vezane za Ne. Mi kažemo Ne, ali uistinu ne puštamo to čemu kažemo ne. To znači da smo još uvek u negaciji. I to je normalno. Otpor ka promeni je velik. Za sve ovo potrebna je hrabrost. Polako, uzmite sve vreme koje vam je potrebno za ovaj proces.

 

Paradoks nepoznatog je da donosi strah, ali i dozu uzbudjenja (malu dozu na početku, samo toliko koliko povetarac koji te lagano dodirne). Što duže ostanemo u nepoznatom, i predavanju osaćaju izgubljenosti i straha, to će pre Božansko, tvoja sopstvena Duša, izroniti i preuzeti kormilo u svoje ruke. Živost i strast se ponovo probude, oni koji su bili ugušeni u setu uspostavljenih struktura. Strahovi i sumnje oslabe i uskoro nestanu. Osećamo se rasterećenim. Ne moramo. Pritisak spadne i vazduh ponovo počne da cirkuliše plućima.

 

Život je namenjen toku, letu i strastvenoj ko-kreaciji sa drugim ljudima i sa Božanskim. Ovaj život ima svrhu, ima značenje koje se ne otkriva u setu  struktura i pravila (izvinjenje rigidnoj strukturi koja živi u nekima od nas :) . Ta svrha se otkriva u pauzi, u disanju, u prostoru, u nepoznatom, kada damo sebi dozvolu da stanemo na trenutak.

 

Ponovo vidim pticu, visoko na nebu. Ne znam da li je ista ili ne. No, to nije ni bitno. Ono što je važno je da je ona ono što jeste, ptica, i da radi ono za što je stvorena: slobodno leti.

 

Teški oblaci se polako pokreću i raspršuju. Nisu svi nestali, ali sada se postepeno  sunčevi zraci  probijaju i otkrivaju plave parčiće neba.

 

Sve se ovo desilo u jednoj pauzi. 

Zato pauziraj danas, bar jednom.

Za promenu.

 

Katarina