Sveta Rana

Rana je kao senka. Prati nas gde god da idemo, umeša se u sve što radimo. Ona je kao nepozvan gost koji dolazi na našu zabavu, iznova i iznova. I ako se, naizgled, ne pojavi, mi je sami  prizovemo. Tokom našeg života, rana je bila veran drug, tako da joj beskrajno verujemo....više nego bilo kome na ovom svetu.

 

Ponekad se duboko zapitam da li će moje postojanje, moj život koji sada živim, ikada biti bez rane. Ovih dana osećam kako je rana duboko ukorenjena u mojoj psihi, da čak i kada ne postoji niko ko će me napustiti ili odbaciti ja to učinim sama sebi. Ja se postaram, ili vec moj ego, da  uvek budem svesna rane i da ostanem u strahu od povredjivanja.  Količina identiteta uložena u ranu je ogromna.

 

Rana je meka i osetljiva: to je mesto gde smo izdani, napušteni, ograničeni i prestrašeni u vrlo ranom periodu života. I to mesto je još uvek jako mlado u nama.

 

Da bi zaštitili ova nežna mesta, neki od nas su dali zavete da se povreda  i bol više nikada neće desiti. Izgradili smo velike tvrdjave oko nas, izolovali taj deo naše ličnosti, (što je još važnije: deo naše životne sile), i otvrdnuli ga vremenom, tako da izgleda  “snažno”. Ne pokazujemo taj deo sebe svetu onakav kakav zaista jeste. Ni mi sami više tamo ne zalazimo da ne bismo ponovo osećali bol i ostala neugodna osećanja.

 

Šta se desi kad zalutamo u teritoriju rane, greškom, ili nas pak neko gurne u nju? Pored tih osećanja koje je teško nositi, osećanja bola, poniženja, odbačenosti, mi se susrećemo i sa dubokim osećajem ( tako dubok da ga fizički možemo osetiti) da nešto nije u redu sa nama. Ne samo da nije u redu, već da smo mi jedna nepopravljiva greška. Bez obzira šta uradili, i koliko god se trudili, mi nikad nećemo biti dovoljno dobri. Ne možemo da verujemo da će ljudi zaista ostati sa nama, biti tu i voleti nas samo zbog onoga što jesmo. Mi odgurujemo ljude od sebe i postaramo se na taj način da se  ponovo osetimo napuštenim i odbačenim. Tako postanemo jos verniji našoj rani, baš kao što je i ona verna nama. Neraskidiv savez!

 

Štititi ranu, nekad davno, bila je dobra ideja. Bili smo deca, mali i bespomoćni, i mlada psiha je tražila način da preživi. Ali šta sada, kada imamo 30, 40, 50 ili više godina? Da li još uvek moramo tako čvrsto da je štitimo, da budemo jedno sa njom?

 

Možda je došlo vreme da pustimo svog “životnog saputnika” . Kako to učiniti a ne osećati se kao da izdajemo sami sebe? To je nešto što tako dobro poznajemo, to je veliko POZNATO  za nas.  Živeti bez rane je kao da skačemo sa ivice provalije, ne znajući gde ćemo stići, koji će kamen ili grana da nas ogrebe  na putu. Mislim da je, pored procesa umiranja, kada napuštamo fizičko telo, napuštanje povredjenog ega, napuštanje rane, najveće otpuštanje u životu.

 

I bol je prisutna u tom procesu. Kao što postoji bol pri povredjivanju, bol pri nošenju i zaštiti rane, isto tako postoji bol i pri napuštanju rane. Bol koji izbegavamo celog života, je upravo tu, pored nas, kako god da okrenemo.

 

Medjutim, postoji razlika u vrstama bola koje sam gore pomenula. Pre neki dan sam naišla na članak Barbare Brennan, gde kaže: " Važno je naučiti razliku izmedju zdravog bola, koji dolazi od napuštanja očekivanja deteta unutar nas, i nezdravog bola koji dolazi sa ponavljanjem klišea iz detinjstva, iznova i iznova". 

 

Prvi, zdravi bol, u mom ličnom iskustvu, oseća se kao bol koji olakšava; kao kada teret koji nosimo konačno padne i prodišemo. Obično se tada osećamo osetljivim, mekim i tihim. 

Kad se stari bol ponovo vrati u igru, radi upravo to: svira iznova i iznova svoju pesmu, kao pokvarena ploča, ojačavajući pri tome naše odbrambene sisteme i strahove. Kao posledica toga, osećamo se usamljenijim i izolovanijim....i ponovo duboko u bolu, u istom onom koji tako očajnički pokušavamo da izbegnemo.

 

Verovali ili ne, mi preživimo sopstvenu smrt, bilo da je fizička  ili smrt ega. I isto tako preživimo umiranje rane. Samo ako možemo da započnemo proces puštanja iste.

Sada kao odrasli, imamo sva raspoloživa sredstva koja nismo imali kao deca: ulazimo u ranu, suočavamo se sa njom i otpustimo je, deliće ponekad, komade drugi put.

 

Za vreme ovog procesa, počinjemo da gledamo na nju na nov način: to postaje nešto sveto, ne samo nešto čega se treba otarasiti. U dubini rane nalazi se sveti gral, dar koji smo došli da podelimo sa čovečanstvom. Naša najveća snaga, senzitivnost, saosećanje i ljubav leže uspavani u rani.

 

Upravo je to razlog zašto radimo ovaj rad, ulazimo u bol, u tamu, i vraćamo se u svetlost. Mi smo ranjeni healeri koji traže delove svoje izgubljene duše; mi smo jedini koji možemo sami sebe ispuniti svojom suštinom, istom onom koja je odavno zakopana.

 

Poštujem svoju ranu, svoju snagu i život isto onoliko koliko poštujem i vaše. Mi smo svi ratnici svoje vrste, koji se bore sa unutrašnjim demonima svaki dan: ponekad gubimo, ponekad pobedjujemo. 

 

I, nadam se, da ćemo jednog dana sklopiti mir sa svim delovima sebe...i prihvatiti ih.