"Zemlja je ono što nam je svima zajedničko.."
-Wendell Berry
Orao, čuvar Istočne strane Točka Isceljenja, ima neobičnu sposobnost vizije. Dok leti na visini čak i do 3.000 metara, orao može da vidi plen u žbunu na zemlji, a pri tom ne izgubi iz vida ostali deo svog okruženja. Ova moćna ptica ima neobičan kapacitet da istovremeno spazi i najsitniji detalj, sa velike udaljenosti, pri tom ne gubeći iz vida celu sliku.
Što se pak ljudske vrste tiče, stvari su malo drugačije. Naša vizija ima tendenciju da bude ograničena - i to uglavnom samo na ljudsku perspektivu. Kapacitet za širu sliku stvari se razvija tokom života (mudrost sedme čakre), no na žalost, zna i da izostane. Generalno, mi ljudi često proživimo dobar deo svog života u fragmentisanoj svesnoti, dualnosti i rascepu.
U svakodnevnom životu, ljudska svesnost je preokupirana egzistencijalnim problemima, zdravstvenim krizama, ekonomskim dešavanjima i političkom scenom - klackalica moći i nemoći (večita i istorijska borba unutar treće čakre, snažnih i slabijih delova nas samih). Ove stvari jesu stvarne, ozbiljne, kompleksne i često preplavljujuće. Medjutim, one nisu sve ono od čega je ovaj život sačinjen.
Priroda je ogromna, neukrotiva, prelepa i silna. Ona svojim ogromnim prisustvom zaogrne gore navedene životne probleme sve dok se oni ne pretvore samo u jednu tačku na njenom ogrtaču. Ispred njene moći mnoge stvari uistinu postaju beznačajne.
Ljudi su samo jedni od stanovnika ove planete - jedna smo karika u lancu života dugačkom milione godina i kilometara. A opet smo uspeli da arogantno i pogrešno protumačimo našu ulogu na ovoj planeti. Svom bukom koju proizvode naše reči i misli, mi doprinosimo pojačavanju zvuka u pojasu buke koji se nalazi oko planete Zemlje. Zvuk je vibracija i ne zadržava se samo na jednom mestu, kao što je pojas buke i etar - on se kreće i probija litosferu (Zemljinu koru), stižući do centra Zemlje i lave. Buka koju stvaramo svojim rečima, mislima, emocijama i drugim oblicima energije koju nosimo sa sobom (i u sebi), stvaramo mnogo dublji impakt na naš dom, našu planetu, nego što bismo hteli da poverujemo. Bušenje zemljine kore, seča šuma, zagadjenost vazduha, vode i zemljišta, uništavanje drugih oblika života (šesta masovna ekstinkcija), prouzrokovano je u većoj meri ljudskom nesvešću i pohlepnim delovanjem - sečemo granu na kojoj sedimo. Postali smo samounistavalčka vrsta, koja kao da je slepa i ne vidi da sebe uništava uništavajući okruženje i svoje prirodno stanište. Sve ovo ukazuje na duboki, ozbiljan i do sada u ovoj meri nevidjen gubitak duše čovečanstva (i svakog od nas ponaosob).
Sav pritisak i stres koji nosimo u sebi, nerazrešene stvari iz prošlosti, sav bes, ljutnja, strah, tuga i žalost, dodaju teret na već preopterećenu planetu. Tektonske ploče se pomeraju, preklapaju, približavaju ili udaljavaju - Zemlja je živ organizam, a ne resurs. Ona diše, ona pulsira u svom ritmu, kao i svako od nas. Po zakonu Prirode (i fizike) ako se pritisak dugo održava, on će dostići svoj vrhunac. Svaki sistem teži da se vrati u balans i harmoniju. Šta mislite, šta će se desiti nakon dugo zadržavanog pritiska i stresa? Otpuštanje. To znači da mora postojati masivno otpuštanje pritiska od strane same planete Zemlje.
Ovo je poziv za sve nas da ne izgubimo uvid u širu, mnogo veću sliku dok se fokusiramo samo na ono sto je očigledno i vidljivo. Mnogo toga se dešava trenutno u ovom našem svetu. Za vreme svake promene nešto umire, a nešto novo nastaje. U toku opuštanja, pritisak nestaje. Za vreme svake tenzije, nestaje opuštanje. Ova dinamika ima dubok uticaj na ljudski nervni sistem - od borbe, bekstva ili zamrzavanja do vapaja za pomoć. Niko ne dolazi da nas spasi - nijedna individua, niti političar, niti Duh (mada su duhovna bića uvek tu i spremna da pomognu, ali za to im je potrebno naše prisustvo i pažnja). Mi možemo saradjivati sa svima njima, ali im ne možemo predati svoju moć zarad privremenog olakšanja od tereta naše sopstvene odgovornosti.
A svako od nas nosi mnogo - stari prtljag u obliku nesvarenih misli, dogadjaja, emocija, trauma. Vreme je da pustimo ličnu buku da utihne, da pustimo strah, bes, žalost - vreme je da smirimo umove, suočimo se sa sopstvenim unutrašnjim pritiskom i prestanemo da krivimo druge zbog svega što nam se dešava. Vreme je da stanemo i kažemo:
To je što je.
Dozvolimo tim rečima da utonu duboko u nas. U tihovanju. U mirovanju. U prihvatanju.
Tako da možemo u jednom trenutku oslušnuti, u tišini i praznini, novu vibraciju, videti novi put koji se stvara, biti novo bivanje. Najtamniji sat je onaj pre zore…
Katarina Subotić, BHSP, SEP
Dodaj komentar