Zapisi iz Brazila, 2. deo

Uprkos obilnoj kiši koja je oprala visoravan Goiås prošle noći, osvanulo je sunčano i sveže jutro. Vazduh je ispunjen delikatnim, a opet tako jasnim i prodirućim cvrkutom ptica koje preleću preko plave pozadine prostranog neba, da bi potom zaronile u bujne krošnje tropske šume.

 

Abadiania - poslednji dan ovog nezaboravnog putovanja. Danas se vraćam kući. Kući…ovo mesto daje osećaj doma, pa se zato pitam gde je zaista moj dom. Gde pripadam? Tamo gde mi je stalna fizička adresa ili tamo gde duša žudi da bude?

 

Ovo, kao i par dugih pitanja, još uvek nemaju odgovor. Jedna od najvažnijih stvari koje sam naučila ovde je da imamo potpuno pravo da postavimo koje god pitanje hoćemo, ali Božansko ima izbor da odgovori ili ne…i to uvek na način koje ono nadje najpodesnijim. Ovo putovanje je otpočelo u potrazi za odgovorima na pitanja koja se tiču najobičnijih ljudskih nedoumica, neugodnosti i potreba, a završava sa krajnje neočekivanim otkrovenjima.

 

U Casa de Dom Inåcio ne postoji mogućnost da okrivimo drugo ljudsko biće u slučaju da ne dobijemo ono što hoćemo, na način na koji mi planiramo. Možemo jedino da krivimo Duhovna bića, jer oni su ti koji vode ovo mesto i daju odgovor (ili ga ne daju) kroz mediuma  Joao.

 

I tako sam ja, tog sunčanog jutra, čekala na svoj red u Casi. Čekala sam u jednom od mnogobrojnih redova da dobijem priliku i donesem svoje nedoumice i pitanja pred utelovljenim Bićem (Joao “pozajmi” svoje telo neutelovljenim dobronamernim duhovnim bićima i na taj način već decenijama ljudi dobijaju vodjstvo i isceljenja).

Revnosno sam obavila sve što je trebalo da obavim pre nego li stanem u red: duboko iskontemplirala šta hoću, iskristalisala svoju nameru, uzela besplatnu ulaznicu u knjižari (koja odredjuje u koji red idem), pronašla Claudia, tumača koji je preveo moja pitanja na portugalski. I sad sam strpljivo čekala u glavnoj sali, sa stotinama drugih ljudi, da moj red bude pozvan. Volonteri koji vode protokol u Casi su nastojali da održe tišinu i pomognu ljudima da ostanu fokusirani na svoju nameru i oblast života kojoj je potrebna pomoć ili odgovor. Osobe u kolicima, paraplegičari, oboleli od raka sa maramama na glavi koje prikrivaju razredjenu kosu od hemoterapije, prolazili su kraj mene, jedan po jedan. Ljudi pate svuda na ovoj zemaljskoj kugli; došli su ovde iz Rusije, Kanade, Japana, Sjedinjenih Država, Norveške, Madjarske, čuvajući poslednju nadu za svoj život i isceljenje, koje često obistini u Casi de Dom Inacio. Bez obzira da li smo siromašni, bogati, nepokretni, skeptični ili radoznali, terminalno bolesni (kojima je izrečena smrtna kazna od strane lekara), svi ovde dobijamo jednak tretman, bez imalo diskriminacije. Svi smo dobrodošli.

 

Konačno, moje red je pozvan. Komešanje praćeno žagorom odjednom je ispunilo prostor. Polako smo krenuli ka ulazu u prostorije gde će medium Joao videti stotine nas danas, i sutra, i prekosutra. Tako živi svoj život već pedeset godina. Uistinu, posvećen čovek.

 

Kako se red pomerao i postajao sve kraći ispred mene, počela sam da osećam tremu. Konačno sa se našla, tu ispred njega, sa svojim papirićem na kome su ispisana moja pitanja na portugalskom. Tumač je prišao, uzeo papirić, i “na žalost”, postavio poslednje pitanje na listi. Medium Joao je odgovorio u par rečenica, a potom sam blago bila usmerena ka drugoj prostoriji.

 

Čekaj, šta je ovo? Šta će biti sa mojim mnogo važnijim pitanjima, prvo i drugo pitanje?

Osetila sam kako mi srce utanja u grudni koš. Ceo ovaj put za tako malo (čitaj ništa). Nisam dobila ni jedan minut! Osećala sam duboko razočarenje…ali isto tako i odlučnost da dobijem odgovore. Agresivni deo mene, isplivao je vrlo brzo na površinu, ona ja koja je zadužen za brze ispravke tako da ne moram dugo da osećam razočarenje ili tugu.

 

Iako sam čula (a već sam se iznutra pravila da nisam) da pred medium Joao (i biće koje on utelovi) ne treba ići više od jednom dnevno…hm, tako ubičajeno za mene, bila sam sigurna da ću prekršiti pravilo. Bila je to očajnička želja da se stvari dese kako ja hoću i na način na koji ja hoću.

 

Da bih izbegla bilo kakve neprijatnosti, obratila sam se Claudiu (pošto je on, najverovatnije, bio jedini, u ovoj masi ljudi, koji bi primetio da sam već bila tu jutros. Naravno, duhovno biće sam otpisala kao da je u potpunom neznanju.) Blage prirode, Claudio je ponizno i smireno odgovorio: Da, možeš doći popodne.

 

Ok! Uspešno ispravljena situacija. Još jednom u mom životu sve je izgledalo ponovo pod kontrolom!

U dva sata popodne bile su obavljene sve dužnosti sa moje strane: pitanja destilovana iz dva u jedno (tako da postoji manja šansa da ponovo ostanem bez odgovora), prevedena na portugalski i ja u redu, naizgled strpljiva, a u stvari prezadovoljna što će stvari ipak ići tokom kojim ja želim da idu.

 

Ubrzano premotavanje moje video kasete u napred, ponovo sam se našla ispred mediuma Joao tog toplog popodneva, sada potpuno sigurna da će mi odgovor biti podaren. Jer, povrh svega, Duhovna bića su puna razumevanja, saosećanja i ljubavi. Daju odgovore i isceljenja već pedeset godina na ovom mestu. Zašto to isto ne bi učinili i za mene?

 

Moj mali ego i snažna volja namerili su se da iskontroliraju nešto mnogo veće od samog života kakav je nama ljudima poznat. Ne samo da mi nije data šansa da postavim pitanje, već sam bila daleko od dobijanja bilo kakvog odgovora. Rečeno mi je da se sledećeg dana pojavim u Casi, u jutarnjim časovima i da ću imati duhovnu intervenciju (duhovnu operaciju, drugu po redu). Blago usmerena ka drugoj prostoriji, pokušala sam da protestujem, kao i obično. Tumač, koji je bio tu popodne, mi je  blago rekao samo da poslušam njega (Joao) i da je “intervencija važnija od bilo čega”.

 

U sledećih nekoliko trenutaka čula sam sebe kako vrištim iznutra (Necu intervenciju! Hocu odgovor!). Suze su nekontrolisano počele da teku, a knedla u grlu stezala sve više moju vilicu. Odsedela sam nekoliko minuta u sledećoj prostoriji, kakav je i red, i uskoro se našla na ulici, na putu ka pousadi (konačištu). Osećala sam se očajno i poraženo. Besno mlatarajući svojim udovima, brzo sam hodala ka mojoj sobi.

 

Da, poraženo. Tako,  neki od nas, doživljavaju predavanje.

 

Mogla sam da izaberem nepokornost. Imam slobodnu volju, zar ne? Nisam dobila ono što sam htela i planirala za sebe. Mogla sam da se pobunim, nešto što sam uradila već nebrojeno puta u svom životu (i mogu reći da sam dobra u tome). Mogla sam da odgurnem Božansko, ljude i na kraju sebe - stav koji me dovodi u izolaciju već predugo vremena. Ovo je ponašanje koje je prouzrokovalo tumor na mozgu u prošlosti, prekinute odnose i samoću.

 

Hvala Bogu, ovoga puta sam bila više svesna izbora. Prvi izbor: predavanje, koje je mom ranjenom egu izgledalo kao agonija i poraz, i drugi izbor - ponosno okretanje ledja, insistiranje na mom načinu i završavanje u staroj jami.

 

Uprkos konfliktnim osečanjima, izabrala sam prvu opciju. Bila sam svesna onoga što se dešavalo. Da, jedna dobra stvar, ako ništa drugo, je da radom na sebi postajemo svesniji. I sasvim je dovoljno, zapravo to je sve što nam je potrebno na putu budjenja i transformacije, bez obzira na sve prepreke i poteškoće sa kojima se susrećemo.

 

Očigledno, nisam dobila ono što sam htela.

Hajde onda da vidimo šta je to Božansko smatralo da mi je potrebno…što je zapravo kasnije ispalo da je ono što sam i ja sama htela, samo na način na koji nisam očekivala.