U Knjizi o makrobiotici, Mičio Kuši, davno sam u odeljku o preporučenom čitanju pronašla intrigantan naslov Dvanaesta planeta, Zecharia Sitchin. „Kakve veze to ima sa makrobiotikom?“ Razmišljala sam i pročitala ga iz radoznalosti. U ovoj knjizi autor je predstavio postojanje superiornih, bogolikih bića zvanih Anunaki, koja su na Zemlju došla pre više miliona godina iz drugog dela Sunčevog sistema i pomogla ljudima da evoluiraju.
Nakon čitanja svih Sitchinovih knjiga zasnovanih na detaljnim istraživanjima, moje interesovanje za naše poreklo je neprekidno raslo. Međutim, u svojoj fascinantnoj knjizi Zaboravljeni svetovi, Michio je objasnio da iako su neki od naših drevnih predaka možda došli iz svemira, oni nisu nužno gradili ogromne strukture ili razvijali poljoprivredu i sada zaboravljene tehnologije.
Ljudska istorija se odvija u spiralnom, logaritamskom obrascu u skladu sa redom u univerzumu. Pored poznatih dnevnih i godišnjih ciklusa, manje shvaćeni ciklus precesije u velikoj meri utiče na čovekov razvoj. Dok se naša planeta okreće i njiše, njena osa opisuje veliki krug na nebu. Suptilna elektromagnetna energija koja teče iz sazvežđa koja tuda prolaze, podstiče život i ima dubok uticaj na svest. Ovaj ciklus od oko 25.800 godina stvara periode obilja i oskudice, zlatnog i mračnog doba, raja i izgnanstva.
Pre oko 12.000 do 13.000 godina, tamna polovina ciklusa precesije poklapala se sa globalnim razaranjem usled delimičnog pomeranja zemljine ose ili zbog uticaja prolaska džinovske komete. Doneo je velike klimatske promene, poplave i ljudske migracije. Preživele grupe tehnički i kulturno naprednih ljudi naselile su se u udaljenim delovima sveta, osnovale kolonije i razvile poljoprivredu.
Jedno od takvih mesta bio je region Bliskog istoka nazvan Plodni polumesec, koji se protezao od zapadne obale Sredozemnog mora sve do Persijskog zaliva, šireći se preko današnjih država Izraela, Libana, Sirije, Jordana, Iraka, delova Turske, Irana i Egipta.
Čitala sam knjigu Genije malobrojnih, Christian i Barbara Joy O’Brien, kada mi se ukazala prilika za putovanje u Liban. Tu su, u zapadnom delu Plodnog polumeseca, na području gde se dodiruju Liban, Izrael i Sirija, autori postavili istorijski raj. Tradicionalno, učenjaci koji se bave religijama smeštali su raj u Mesopotamiju (savremeni Irak) ili na nebo, ali O'Brienovi su došli svog zaključka nakon pažljivog prevođenja starih sumerskih i hebrejskih spisa.
Simboli u ranobliskoistočnim jezicima imaju nekoliko značenja. Sekularni naučnik bi isti tekst prikazao drugačije od nekoga ko je religiozne orijentacije. Priče opisuju grupu naprednih ljudi poznatih kao Sumerci (oko 4000. p.n.e.), kao Anunaki, a kasnije među Hebrejima kao Elohim. O’Brienovi ih nazivaju Oni koji Sijaju. Naselili su se u basenu Razhaje između južnog Libana i planina Antilibana, blizu planine Hermon (gde su biblijski Sinovi Božji sišli sa neba na zemlju). Kada su stigli u Gorje (što znači istovremeno i Nebo), oko 9 hiljada godina pre Hrista, lokalna plemena, koja su živela u Nizinama (Zemlja) doline Jordana, bila su manje napredna. Oni koji Sijaju su uveli poljoprivredu u zatvoreno područje zvano Eden. Orali su, riljali, obrađivali zemlju, sejali žito, sadili drveće, uzgajali ovce i goveda i navodnjavali useve. Čega god su se dotakli, uspevalo je, tako da je naselje bilo savršeno, mirno mesto za život i verovatno je kasnije iz toga proistekao naziv za raj (od grčkog paradeisos i persijske reči za „park, sklonište, utočište“).
Posle nekoliko generacija, ti majstori uzgoja sa Gorja podelili su svoja dostignuća sa lokalnim stanovništvom. Biblijski Jevreji nosili su ta sećanja u edenski vrt. U drevnim semitskim jezicima reč El značila je „blistanje“ ili „sjaj“, pa su vođe Onih koji Sijaju kasnije na njihovom jeziku dobili ime Elohim i bili su poštovani kao bogovi. Zanimljivo je da u basenu Razhaje (setite se Ahaje, drevnog grčkog imena) postoji selo koje i danas nosi ime Eden.
Po dolasku u Bejrut otputovala sam u Biblos, usput se diveći neprekidnom nizu gradova na strmim planinskim padinama i krševitoj mediteranskoj obali s druge strane puta. U Biblosu - jednom od najstarijih neprekidno naseljenih gradova koji datira iz pet hiljadite godine pre nove ere, gde su verovatno izmišljeni pismo i novac - jedno vreme sam boravila u hotelu. Prijateljski nastrojene sirijske izbeglice i kurdski i filipinski imigranti kuvali su mi ovsenu kašu, (moj) proso, povrće i odlične supe. Uspela sam da kupim integralne kiflice i humus, a usput se uvek mogao naći ukusni falafel sa ukiseljenim rotkvicama.
U Balbeku su spektakularni rimski ostaci hramova Jupitera, Bahusa i Venere izgrađeni na ranijim hanskim i feničanskim građevinama. Ovi su, pak građeni na mnogo starijim temeljima. Arhitektonski kompleks uključuje najveće blokove ikad korišćene u bilo koju svrhu. Do danas naučnici ne mogu objasniti kako se rukovalo sa tako ogromnim kilotonama (više od 800 tona).
Dakle, ko su bili graditelji, ljudi zapamćeni kao Bogovi Sunca, Gospodari i Oni koji Sijaju, Elohimi? Odakle su došli? Takve misli su me zaokupljale dok sam putovala do čuvenih, nekada bujnih šuma kedrovine, koje su sada mali rezervat. Ovde, u planinskom predelu, na moje oduševljenje pronašla sam divlju pšenicu i ječam kako rastu na šumskoj čistini. Ta drevno samoniklo žito može se naći i u drugim delovima Plodnog polumeseca, obično u blizini starih centara civilizacije. Jasno je da su žita i civilizacija, ljudski razvoj i drevna mudrost išli ruku pod ruku. U mnogim kulturama žitarice su se smatrale božjim darom. Izraz žitarica potiče od Cerere, rimske boginje useva. U poljskom i nekim slovenskim jezicima termin zrno (zboze) potiče od reči Bog, koja je etimološki povezana sa Bhagom, jednim od drevnih, vedskih solarnih božanstava.
Prva gajena divlja pšenica bila je nazvana einkorn (od nemačkog „jednostruko zrno“). Prvobitni ljudi su možda počeli da sakupljaju einkorn pre oko 30.000 godina u Siriji, ali najstariji dokazi o tom odgajenom žitu, koji datiraju iz 10.600 pne, pronađeni su u jugoistočnoj Turskoj, u blizini biblijskog Harana (savremena Šanliurfa), i nedavno otkrivenog misterioznog nalazišta Gobekli Tepe. Od oko 8000 do 7000 godina pre nove ere, uzgoj einkorna se proširio iz Plodnog polumeseca širom Male Azije u Evropu, ali je opao oko 2000. pre nove ere u korist emmera, druge vrste gajene divlje pšenice (vidi dole). Danas samo nekoliko farmera uzgaja einkorn, jer je prinos oko četiri puta manji od prinosa moderne pšenice.
Einkorn je jedinstven među svim vrstama pšenice. Čist, nikad hibridizovan i nežan, divlje je rastao milionima godina pre nego što je odgajan. Njegova zrna su mala, imaju više belančevina i vitamina B i A. Sadrži 7% lako svarljivog glutena i manje skroba. Testo je lepljivije nego kod obične pšenice. Brašno ima žućkastu boju zbog više karotenoida i luteina. Einkorn je odličan izbor za jačanje vida i smanjenje problema sa očima.
Emmer je preteča spelte i durum pšenice. Kao i spelta, ne zahteva pesticide, herbicide i veštačko đubrivo. Manja, tamnija zrna i tvrđa ljuska razlikuju emmer od ostalih vrsta pšenice. Testo je delikatno (i nije mnogo lepljivo), ukusa orašastih plodova i miriše na med. Poput ostalih žitarica, bogat je izvor složenih ugljenih hidrata, proteina i vlakana. Sadrži tri puta više vitamina A i pet puta više B2 od ostalih žitarica. Uglavnom, emmer ima manje glutena, a više hranljivih mikroelemenata i antioksidanata. Gluten u emmeru ima drugačiju strukturu od onog u modernoj pšenici i samo u retkim slučajevima uzrokuje intoleranciju na gluten.
Od einkorna i emmera obično se prave testenine, ali se mogu koristiti i za hleb, kaše, salate sa žitaricama i kuvati se sa neljuštenim pirinčem. U Istočnoj Evropi jedno od tradicionalnih brzih jela u kojima su seljaci uživali bili su mali komadi domaće pšenične testenine pomešani sa domaćim sirom i prženim lukom. Evo zdravije verzije tog jela i one koja se dobro usklađuje sa prolećnom energijom:
TESTENINE SA MARINIRANIM TOFUOM
1 šolja kuvane testenine od emmera, einkorna ili od neke druge stare pšenice
1/4 bloka tofua, izmrvljenof, pomešanog sa 1 punom kašikom ječmenog misa i
1 kašičica zelenih nori pahuljica, mariniranih nekoliko sati
1/2 iseckanog malog luka
1/4 kašičice semena kima
1/4 do 1/2 šolje vode
peršun ili klice za dekoraciju
Pržite luk nekoliko minuta, dodajte vodu, marinirani tofu i seme kima i kuvajte dok voda ne ispari. Zatim umešajte testeninu, pospite klicama i uživajte u obroku.
Takođe možete eksperimentisati sa tradicionalnom istočnoevropskom prazničnom testeninom sa makom, koja se obično jede na Božić. Jelo je poput dezerta.
PRAZNIČKA TESTENINA SA MAKOM
1. Namočite 1/4 šolje maka preko noći i suvo ispecite u tiganju uz neprestano mešanje,a zatim sameljite u mlinu
2. Namočite 3-4 suve kajsije bez sumpora u oko 1/2 šolje vode oko 1 sat, isecite na sitne komade i kuvajte u vodi za namakanje sa prstohvatom soli dok polovina tečnosti ne ispari
3. Ispržite nekoliko oraha i izmrvite u suribačiju ili avanu
4. Pomešajte sastojke, dodajući 1 kašiku pirinčanog sirupa i kuvajte jedan minut.
5. Pomiješajte sa emmerom, einkorn-om ili drugom pšeničnom testeninom kuvanom sa prstohvatom soli (ako nije dodata), prema uputstvima na pakovanju.
Danuta Nguien je predavala specijalno obrazovanje dugi niz godina u Njujorku. Diplomirala je na Kushi Institutu i koristi svaku priliku da proučava makrobiotiku. Sada živi u Krakovu u Poljskoj gdeje nastavila da se bavi drevnom istorijom, kulturnom antropologijom, ishranom i svesnošću. Ovaj članak se pojavio u Amberwaves, izdatom od stranehttp://www.planetaryhealth.com/