Mehanizmi prenosa sudbine prethodnih članova porodice

 

Dok smo deca mi pokušavamo da budemo nalik svojim roditeljima i drugim osobama koje volimo. Deca se trude, ulažu napor, da budu bliska sa članovima porodice, prvenstveno sa roditeljima. To postižu time što imitiraju roditelje i žele da dele roditeljsko ponašanje i sudbinu. Tako postižu osećaj bliskosti iako ih ponekad takvo imitiranje povredjuje.

 

 

Želja da se slede drage umrle osobe često se vidja kod dece kojima prerano umre roditelj/ - moj dragi tata, mama...želim da budem sa tobom, neću da budem sam, ne želim da ti budeš sam,ja ću takodje umreti/, kod roditelja koji su izgubili decu, kod parova koji su izgubili partnera. Puno ljudi iskusi ovo osećanje u nekoj meri kada izgube nekog bliskog. Ako su u porodici postojale velike tragedije, stradanja, bolesti, smrt velikog broja članova porodice na jednom generacijskom nivou /npr.generacija pradede/ često postoji jak poriv da se sledi u smrt koji se transgeneracijski ispoljava.

 

 

Neverovatna je snaga pokreta koja osobu privlači da preuzme sudbinu druge osobe i pokuša da je sačuva i spasi. To se često vidja kod dece kada osete da je njima neko blizak povučen prema smrti ili teškoj sudbini. Deca pokušavaju da preuzmu teret sudbine na sebe /-Draga mama, brate...ja ću to da uradim za tebe, ja cu otići, ti ostani/. Želja da se sopstvenom patnjom i žrtvom spase neko drugi se vidja i u mnogim religioznim tradicijama i svakodnevnim postupcima.

 

Deca gledaju članove svoje porodice, njihovu snagu, radost, ali i patnju, tugu, bol i počinju da stvaraju   svoj životni skript, razvijaju svoje životne uloge, planove za pomoć onima koje vole. Ovakva odluka je za dete oslobadjajuća, jer ono nosi u sebi svoj tajni unutrašnji  plan. Ali taj plan može kasnije da uslovi mnogo problema i zabluda. Mnogi se sećaju da su tada rekli, recimo: “Necu se nikada oženiti, otići ću u drugu zemlju kad odrastem”...Slično se vidi  i kad neko prerano umre u unutrašnjem glasu koji kaže: “Živeću i za tebe kao i za sebe, živeću tvoj život da bih ga ispravno završio.” Takve odluke mogu voditi dvostrukom životu, preuzimanju profesije isključenog člana, korišćenju sopstvene energije za ispunjenje ciljeva tudjeg prekinutog života, kao da se može ostvariti ucelovljenje na taj način.

 

 

Ako se u porodici dogode velike tragedije, dugo posle toga ostaju užasne slike i glasovi, i članovi porodice ulažu veliki napor da ih potisnu i zaborave. Oni koji su preživeli ili pobegli retko žele da se osvrću nazad, guraju od sebe i od onih koji su im dragi što dalje bilo šta što bi ih podsetilo na patnju i užas.To je razumljivo, ali nepreživljeni i potisnuti užasi dovode do zaleđivanja osećanja i toka ljubavi.

Ali baš zbog tog zaborava i izgona iz sećanja članova porodice, a u cilju ponovnog uspostavljanja toka ljubavi, nešto od tih trauma, užasa se proteže kroz generacije koje slede. Potomci mogu biti oslobodjeni ovakve upletenosti kada se osnovni poredak ponovo uspostavi i kada se isključeni/zaboravljeni član vrati u porodicu na mesto koje mu pripada i oda se poštovanje prema njemu i njegovoj sudbini.