Povratak u Caguanu

Život je kao niska bisera, sopstvo je konac, a perle, jedna pored druge su životna  iskustva, rađanja i umiranja bića su neprekidni tok - sve mogućnosti za rast svesti.
-Barbara Fandajzen

Brdski vijugavi put izgledao je kao da nema kraja. Bambusi su, nadvijeni nad njim, formirali prirodne tunele, bacajući svoje titrave senke na ispucali i ožedneli asfalt. Naš automobil se polako i pažljivo penjao i silazio, dok konačno nije stigao do svog cilja u Utuadu, oblasti u središnjem delu Portorika.

Talasasto poljanče sa neobičnim monolitima na čijim površinama su Taino starosedeoci ostrva davno isklesali razne slike, prostiralo se ispred nas. Vijugavo raspoređeno, monolitno kamenje je davalo oblik, kako areheolozi kažu, poljima za igru i ceremoniju. Ovaj prostor, poznat kao Caguana, svet za Taino narod koji je naseljavao ostrvo od 1100. pre nove ere pa sve do XV veka, dok španski osvajači nisu kročili na njegovo tlo, okružen je brdima pokrivenim gustim tropskim rastinjem. U tom pejzažu se skriva Cemi oblik, a Cemi je označavalo božansku energiju sa kojom su se Taino starosedeoci povezivali. U neposrednoj blizini ovog mističnog mesta nalazi se i Tanamu reka. Svi elementi su prisutni na ovako drevnim mestima - ljudi su nekad vrlo inteligentno birali lokacije koje bi naselili.

I tako, kročivši na ovo tlo koje čuva otiske stopala mnogih ljudi kroz vekove i epohe, nešto neobično je počelo da se dešava u mom telu: jeza, jaka emocija, suze i slike su počele da se ređaju. Ovog puta slike iz jednog od mojih života na ovom području. Iako sam do tada već imala fleševe prošlih života, nikada nisu bili ovako jaki i opipljivi. Sedeći na površini kod jednog od polja okruženog kamenjem, videla sam sebe kao mladu žensku osobu koja nemo stoji ispred svog plemena čiji poglavica je njen otac. Da bi sklopili nagodbu i mir sa drugim plemenom, ta devojka je data čoveku, starije dobi, za ženu. Niko nije progovorio ni reči. Devojka, nema i skamenjena, ali odlučna da ne pokaže svoja osećanja, otac i majka nemi… čak i Cemi brdo i mesec… svi u dubokoj tišini, zapečaćenih vilica i glasa. Kroz to se moralo proći, to se moralo uraditi. Kakva korist od ispoljavanja emocija, kukanja i otpora. Jednostavno, snaga nepisanog zakona, bila je jača i u kamen urezana. Obećanje je značilo sve i to se nije smelo niti moglo prekršiti. Opcija kršenja i otpora jednostavno nije postojala.

Jedini koji se batrgao u mukloj tišini bio je moj mlađi brat koji je hteo da uradi bilo šta da me spasi sudbine. Taj dečak je sada stajao kraj mene, moj prijatelj koji me je zbunjeno gledao, ne shvatajući uzrok moje emotivne reakcije.

Ostala sam na Caguani kratko vreme - mnogo kraće nego što sam planirala. Telo je bilo malaksalo i bolno, a simptomi prehlade su se pojavili u narednih sat vremena. Dok sam stigla kući, već mogu reći da sam bila bolesna, sa jakim bolovima u mišićima i “slomljenim kostima”. Velika emotivna reakcija pratila me je sve do kuće… suza suzu stiže i misli „kako su mogli?“

Ovo je jedno od brojnih iskustava prošlih života koji su izronili iz podsvesnog u ovom životu. Kako sam znala da ne umišljam i da je ovo sve istina? U gore navedenom slučaju, fizički simptomi su bili dovoljan dokaz da se na tom terenu, u tom vorteksu prostora, nešto desilo, kad god. Ono što je potvrdilo ovo iskustvo, kao i ostala koja su prethodila, a i usledila, imali su zajedničku temu - ne samo medjusobno zajedničku već i zajedničku sa ovim životom - osećaj bespomoćnosti i toga da ništa ne mogu da uradim da promenim nešto ili nekog i njihov odnos prema meni. To su duboke matrice i programi kojih se nije lako rešiti. Jedan od razloga je i taj što traju već jako dugo, mnogo duže od ovog života, i ponovili su se mnogo puta, a svako iskustvo dodalo je još jači sloj emocije koja ga je pratila - strah, bes, krivicu ili razočarenje.

Ovde nam se otvara jedna šira tepiserija klišea koji tkaju naša iskustva život za životom. Emocije i mentalni zaključci, uverenja i fizička stanja prenose se iz života u život, dok ih konačno ne osvestimo i ne rasklopimo.

Možemo reći - pa ja već radim na tim stvarima, na traumama iz detinjstva, na svojoj povredi i već sam to mesto posetila milion puta u zadnjih 20-30 godina…dokle više?
Upravo kada stignemo do tog pitanja i ne vidimo više način da se pomerimo sa nekog mesta u datom problemu, znajmo da se radi o nečem mnogo daljem što se ponovilo mnogo puta. Vreme je za posećivanje prošlih života, čišćenje emocija čiji talog nosimo već stotinama godina i uviđaj u načine umiranja i naše poslednje misli koje u trenutku smrti daju početnu notu sledećem životu.
I tako sve u krug…

Većini ljudi sećanja na prošle živote ne dešavaju se spontano. Ponekad je potrebno indukovati stanje duboke relaksacije, prošireno stanje svesnosti i napraviti mesta da korisne informacije procure iz podsvesnog. U tome delu našeg bića, u podsvesnom, stoje zapisi svih iskustava, svega što smo ikad iskusili i što smo ikad bili. Tu čovek dolazi, kao sopstveni iscelitelj, što zapravo i jeste i sakuplja delove sebe koji su se učaurili u vremenskim kapsulama, sputavajući nas i dan danas da ispoljimo svoju esenciju, svoje jezgro.

A to jezgro nije bespomoćno biće koje nema uticaja na sopstveni život i na svet oko sebe. Kada jezgro svetlosti, ljubavi i mudrosti zasija iz svakog od nas, ova planeta će sigurno doživeti transformaciju iz koje se više nikad neće vratiti na usko mesto od juče, od danas…od prošlih vremena. Putem regresije, prošlost smo zaista u mogućnosti da ostavimo tamo gde pripada - u prošlosti i ne prenosimo je u svom astralnom telu u sadašnji i budući život.

Ponovno posećivanje ovakvih mesta u našoj sopstvenoj vremenskoj liniji, uvid u iskustva koje smo imali i emocija koje smo osećali, shvatanje uloga ljudi koje poznajemo (i koje smo uvek znali) u jednom trenutku će dovesti do naučenih lekcija, promene perspektive i oslobađanja od samsare - točka rađanja i umiranja.