Proći će i ovo...

Stiglo je proleće, a sa njim i neodoljiva želja da se očiste ormani, podrumi, izvuku kese koje se nisu otvarale mesecima (čitaj godinama) i izbriše prašina sa polica, ispomeraju knjige, ispremeštaju stvari.

Kako spolja, tako i iznutra.

Ovoga puta, u mom slučaju, čisti se kuća gubitaka.

I to od početka - od negde šeste godine života kada sam prvi put, po otkriću svog albuma iz bebećih dana, shvatila da je sve prolazno i da ja više nikad neću biti tako mala, da su ti dani zauvek prošli. To je bila i prva spoznaja sopstvene prolaznosti i transformacije, ponajviše one biološke.

Svaki dan koji je prošao je prošao. Gotovo. Nema više tog istog dana. Nikad više.
Postoji neki drugi dan, neki novi ljudi, drugačije okolnosti.

I tako su polako nestali ulica gde sam se igrala sa devojčicama lastiša, a sa dečacima fudbala i ratova sa decom iz susedne  ulice. Nestale su kolibe koje smo pravili, sa tepihom od poljskog cveća, u kojima bismo jeli ručak koji je bio mnogo slađi tu, na napuštenom placu između dve kuće, ispod stare šljivcige, nego li u kući za stolom…Iščezla su vremena u kojima dan zamire samo zato što se mesec smeši sa zvezdama koje su se rasule po nebu, a dečji žagor nikako da zamre, pa se tvrdoglavo opire i zapljune još jednom u staru, drvenu banderu - i kao da kaže: eto nisi uspeo da me pronađeš dok smo igrali žmurke, neće me ni ova noć pronaći i naterati u kuću i na spavanje…baš za inat “puj za mene”….

Nije vredeo inat. Ipak je prošlo. I dan, i noć, i žmurke, i rolšue, i lastiš, i arjačkinje barjačkinje koga ćete…Sve je prošlo.

Zatim su usledili gubici prisustva bliskih osoba (neke su otišle u večna lovišta, a neke samo izabrale da ne budu više tu i otišle u nekom drugom pravcu). Gubitak tla i doma u kom sam odrasla, gubitak voljenih ljudi i samim tim zaključak da izgubih ljubav. Gubitak ulice i društva, gubitak drugara iz škole, gubitak zemlje u kojoj sam se rodila….sve polako, ili ne baš tako polako, ide u neki tihi zaborav, a nastavlja da živi kao pokretna slika samo u našem sećanju.

Ponekad, kad nam se to sve dešava, imamo malo godina i mudrosti, malo životnog iskustva i nezavisnosti da zapravo shvatimo šta nam se dešava. Osećamo se kao posle brodoloma, izgubljeni na moru života. Nigde nikog, nema kopna na vidiku, a opet smo živi i tu. Samo gde je to tu…?

Takav osećaj sebe može da nas prati kroz ceo život. Tuga i žalost imaju svoj nezavisni tok. Nisu kao neke druge emocije koje se mogu, donekle, sadržati i usmeriti. Duboka žalost ima svoj život. I često ostane u nama kao naizgled mirna voda, zaboravimo da je tu…sve dok se jednog dana ne uzburka, neki vetrić dune sa neke strane,  pokrene duboke vode i promeša nataložene ostatke neisplakanih suza. Nekad ne znamo ni zašto plačemo, niti suza ima ime…samo znamo da možemo u beskonačnost plakati i jecati, a da pri tome nam ne bude baš ni nešto lakše. To su jedine suze, koje mogu, ali vrlo često i ne moraju, da donesu olakšanje.

I zato moramo da živimo sa gubitkom. Nema nam druge. Što duže živimo, to ćemo više gubitaka preturiti preko srca i glave. Stvari i ljudi, vremena koje smo izgubili najčešće više ne možemo povratiti. U tom prihvatanju stoji ključ najmoćnije transformacije svesnosti iz mulja najtežih emocija. Kad bismo mi ljudi samo mogli da izdržimo intenzitet emocija koje žive u nama… Kad bismo samo mogli da izdržimo život, njegovu nežnost, silinu i ljubav, unutar nas….I šta onda? Šta ako i izdržimo?
Za svakog od nas odgovor je krajnje ličan i precizan. To je trenutak kad iz pepela krećemo u vaskrsenje, to je period tranzicije, prelaska iz jednog stanja svesnosti u adaptiranje realnosti, koja već postoji ili se još nije stvorila - koja čeka na nas.

A šta ako ne izdržimo? Lakše je ipak smiriti vodu, ne muljati po dnu i živeti kao da se sve to nije desilo baš nama. Tada, kao žvakaća guma koja se topi na asfaltu, a mi ne primetimo, pa stanemo na nju, sve ove suze i emocije se razvuku i zalepe. Što više udaljujem nogu i cipelu od rastopljene žvakaće gume, psujem onog ko ju je tu ostavio, sve mi je teže rasplesti tanane niti te gume koje se raspuknu pa još vise zalepe na stranu cipele…zakače i nogavicu.
Nemoguće je živeti sa svim tim neisprocesuiranim gubicima, a da nam se nevidljivo ne zalepe za identitet, za svaku stvar koju želimo da uradimo, za svaki odnos koji imamo.

A ovaj proces ima i svoj tajming. Kao da se zainatio protiv mene još od onda kad sam se zapljunula u tu staru, drvenu banderu. Jedino sto mogu je da ga oslušnem, prepoznam i sa suzama koje naviru u oku, kažem: Tu sam. Nemam gde.
Proći će i ovo.

* za mlađe generacije: izraza „zapljunuti” odnosi se na osobu koja se skriva i uspe u tome da dođe do početne tačke žmurki, gde je tražilac žmurio, i da se “zapljune”. Pobedio je u nadmudrivanju tragaoca i nije pronađen.